Moj dečko je mafijaš

Gledam ga, divim mu se, ležim kraj njega i osećam se tako sigurno, da bih u sledećem trenutku već osećala strah, plašila bih se. Ne, ne za sebe, koliko za njega. Svako jutro bi ustao, doručkovao na brzinu i izjurio iz kuće. Nikada nije znao da mi kaže kada će se vratiti, ali je uvek govorio da hoće. Kad-kad bih mu poverovala, ali sam duboko u sebi znala da neće biti sve tako mirno doveka, ipak, prljav je to i nesiguran posao, posao u kome nikada ne znaš na čemu si.
Mafijaš, šta ta reč uopšte znači? Da li takvi ljudi bezbrižno i mirno spavaju? Da li je njihova savest čista ili ih uveče sve stigne i sete svih scena i momenata koje su tog dana, prošlog ili prošle godine doživeli, pa ne mogu zaspati, prevrćući se u krevetu i ponekad želeti iskočiti iz sopstvene kože i pobeći od svojih sopstvenih misli? Uvek tako otmeno obučen, tačno na vreme bi izlazio iz kuće, sa hodom punim samopouzdanja i dignute glave. Tako gospodski, džentlmentski... Tako muževno, delujući kao poslovan i dobrostojeći čovek. I nije bilo toliko toliko daleko od istine, da, imam sve što poželim, obasipa me cveće koje mi stigne na našu kućnu adresu, ponekad mi pokloni i neku zlatnu narukvicu, srebrne minđuše, biserne ogrlice...haljine raznih boja i modela šivenh po mojoj meri, dobijam šta god poželim, ali on nije bio prisutan onda kada sam ja najviše volela da jeste. Često mislim u sebi, bolje da nemam ništa od ovoga, da mi ništa od svih ovih skupocenih poklona ne treba, samo da mogu provoditi vreme sa njim. Uglavnom nije kod kuće, a nikada ne znam gde je. Ne može da razgovara sa mnom preko telefona više od jednog minuta, naša komunikacija je gotovo izgubljena. Brinem se tako svakoga dana, gde je, da li je dobro, i samo se nadam da će do večere biti kod kuće, živ i zdrav. Ljudi mi kažu da se klonim takvih osoba, da se on bavi poslom u kome je i moj život u pitanju, ne samo njegov. Jer ako ljudi žele njemu da naude indirektno, napašće one koje on najviše voli, pa tako i ja mogu doći u opasnost, bez obzira na ljude koje je on angažovao da budu kraj mene dok on nije tu, i da paze da se meni ništa ne desi. Tako nemam ni svoju privatnost, ali, valjda je to briga za mene od njegove strane. Osobe koje se bave poslom kojim se on bavi moraju psihiči biti vrlo jake i hladne, takve osobe su bez emocija, ali ja i dalje pokušavam dopreti do njegovih. On čini zlo ljudima zarad novca, da li je to nemaština koja ga je pratila u detinjstvu i nemogućnost njegovih roditelja da mu pruže stvari koje je on zaista želeo? Da li je stvarno na ovaj način lakše i brže doći do novca? Da, verovatno. Ali, koliko je rizik? Ogroman, on rizikuje sve. To može biti i kompleks niže vrednosti, pa da želi preko ovog posla da se oseća kao da je na visokom polažaju, ili da mu dobrostojeće materijalno stanje daje osećaj zadovoljstva. Nije lako, verujem, poslovati sa ljudima koji se mogu svakog časa okrenuti protiv tebe, sa ljudima koji ti mogu nauditi čak i bez razloga, koji mogu napraviti da više ne postojiš jer si uradio jednu malu pogrešnu stvar. S takvim osobama se nikada ne zna, nikada nisi siguran. Vrdavo je to društvo. Nesiguran i opasan je to kraj. Mesto sa koga je gotovo ne moguće pobeći, jer i da želi da se otavi tog posla i izađe iz toga, to je nemoguće, nekome će to zasmetati zbog stvari koje zna a nisu legalne i ne bi ga više bilo. Zastrašujuće. Kada se jednom prihvatiš tog posla, nemoguće je izaći. Ti ljudi se bave ilegalnim poslom, oni, mafijaši, kao što je i moj dečko. Oni žive sa druge strane zakona. Oni moraju biti ljudi od poverenja, jer najmanja sitnica koje se otkrije može te "koštati glave". Kada se jednom uhvatite u to kolo, ne možete izaći. Biti u tom kolu nije ni malo lako, nije ni malo lako igrati tu, ali nagrada baš zbog toga, i jedina motivacija da nastavite da igrate jeste novac. Veliki novac se obrće tu, ali i veliki rizici, teško je opstati. Pošto već znam ovo sve o njegovom poslu i o tome s čime je sve suočen svakoga dana, jednostavno želim biti osoba na koju će on moći da se osloni, jer teško je kada nemaš nikoga svog, nikoga ko je tu za tebe, kada nemaš nikoga ko će te prihvatiti takvog kakav si i ko će te uvek čekati verno kod kuće kada se vratiš sa posla u kome rizikuješ svoj život. A uveče, kada dođe kući umoran, i podvuče se u postelju kraj mene, jako me zagli i šapne da me voli, ja samo želim da ostane tu, ne želim da ode ujutru tamo, jer znam, da jednog dana...on se neće vratiti. Dok ja, ja neću znati ni kako, ni zbog čega, ali ću leći u naš krevet, bez ruke koja bi me zagrlila, bez tog zagrljaja u kome bih se osećala sigurno i voljeno, i zaspati u suzama znajući samo jednu jedinu stvar - njega više nema.