Mesec je pun. Naše oči nisu.

Postoje stvari u životu koje su cele, ispunjene. Stvari koje izgledaju savršeno iz bilo kod ugla, ali stvari na koje svako drugačije gleda. Ispunjenost, savršenost, svi kažu da takve stvari ne postoje. Zagledajmo se u mesec, on je pun. Naravno, ne uvek. Svako ko ga pogleda iz bilo kod ugla, bilo to sa strane, kada je on na pola, ili kada nam se prikazuje tamo gore, na nebu, u celosti, izgleda tako ispunjeno. Zagledajmo se u prirodu koju on obasjava u večernjim satima, sve one šume, livade, pašnjake, mora, planine... Sve izgleda tako lepo, da ne možemo naći manu, tada našim očima vidimo savršenstvo, vidimo jedan sklad boja, ali svaki čovek će na to gledati iz drugačije perspektive.

Gledajući prirodu čovek shvata da postoji nešto bez mana, nešto što nema greške, nešto skladno i lepo. Gledajući sebe čovek će uvideti da mu fale određene stvari. U ljudskoj prirodi je da uvek teži nečem jačem, lepšem, boljem. To je pokretač napretka, razvitaka civilizacije, težnje ka savršenstvu.

Iz ljudske različitosti, porekla, vaspitanja, obrazovanja, raspoloženja, osećanja,...proisticu drugačiji pogledi na svet. Istu stvar će ljudi različito videti i shvatiti. Obrazovan čovek će prepoznati vrednost umetničkog dela dok će neko bez dovoljnog znanja videti lepotu istog, ali na drugačiji nacin. Istu stvar će različiti ljudi doživljavati na drugačiji i tumačiti na određeni, svoj način.

Slušajući i posmatrajući druge ljude čovek uočava razliku izmedju mišljenja, pronalazi svoje greške, i koriguje svoje misli. Razmišljajući o tuđim iskustvima pokušaće da izbegne njihove greške i time težiti ka boljem. Na taj način se osoba usavršava i otvara oči. Gledajući prirodu i njen sam sklad, kao i povezanost sa životinjama, doznaje da ispunjenost postoji, samo treba pronaći put.

Otvorenim srcem, umom i očima može se na pravi način doživeti misterija lepote života. Nefleksibilnoj osobi će muzika koju neko sluša delovati kao buka, ali ukoliko zastane, razmisli i pokusa da razume, možda će u njoj uvideti melodičnost, pa čak i lepotu.

Priroda je nešto lepo, nešto što se treba sačuvati, mesto koje nas ispunjava, koje nam daje osećaj slobode. Ispunjava naše oči svojom lepotom, a duši daje potpun mir. Ona je nezavisna, stara se sama o sebi i pomoć joj nije potrebna, tu je da bi pomogla nama i kada nam je teško da nam pokaže da ima nade za bolje, da ako ona može imati određenu uskladjenost, da ju i mi sami možemo pronaći. Pokazuje nam da svako od nas može biti nezavistan, samostalan, da mi ne zavisimo od bilo koga, samo je potrebno volje. Slušajući druge i širom otvorenih očiju ići kroz život, prihvatajući mišljenja drugih ljudi, čovek teži ka nečem skladom i potpunom, teži ka potpunim, prirodnim mirom u duši.